Izreke o životu

Čovjek stari i djetinje lice dobija bradu i bore, a čakšire stiču rupe; za tili čas postaneš ružan i nemio gost, a umjesto mladosti i nevinosti samo ti još glad viri iz očiju. Tada je vrijeme da očvrsneš i da nešto naučiš o svijetu, inače ćeš se naći na bunjištu i psi će pišati po tebi. Herman Hese – „Narcis i Zlatousti”

Uči nešto. U ovom času mnogi ljudi već su odustali od života. Ne nerviraju se, ne plaču, samo čekaju da vrijeme prođe. Ne prihvataju životne izazove, a život ih više i ne izaziva. Tebi sad prijeti ta pasnost. Odupri joj se, suoči se sa životom, ali nemoj da odustaješ. Paolo Koeljo

Niko ne žali manje svoj život nego mlad čovjek, a poslije, što više stari i što manje ima razloga da živi više se hvata za život. Meša Selimović

Čovjek je putnik u vremenu i prostoru, a taj put može preći sa više ili manje zadovoljstva, ako uspješno zna zaobilaziti prepreke, odnosno ako ispred svake ne gubi previše dragocjenog vremena. Anoniman

Ne činite nikad ništa što se protivi vašoj savjesti, čak ako to od vas i država traži. Ajnštajn

Ko je živio sa dva lica, umro je bezličan. Anoniman

I za hiljadu godina čovjek će isto ovako uzdisati: „Ah, teško je živjeti” – i u isti mah ovako isto kao i sada, bojaće se i neće htjeti da umre.“
Drugi dio života kod pametnog čovjeka sastoji se u oslobađanju od ludosti i predrasuda i pogrešnih mišljenja koje je stekao tokom prvog dijela života.
Ne samo za dvije, tri stotine godina, nego i za milion godina, život će ostati kakav je i bio; on se ne mijenja, ostaje stalan, držeći se svojih vlastitih zakona, do kojih nama nije stalo, ili bar, kojih vi nikada nećete spoznati. Ptice selice, ždralovi na primjer, lete i lete, i ma kakve misli lutale, po njihovim glavama, visoke ili sitne, oni će sveđer letjeti, a neće znati zašto i kako. Oni lete i letjet će, ma kakvi se filozofi pojavili među nama; i neka filozofiraju kako ih je volja, samo neka lete.
Kad nema pravog života, čovjek živi od fatamorgane. – Čehov

 

  • Digg
  • Del.icio.us
  • StumbleUpon
  • Reddit
  • Twitter
  • RSS
Read Comments

Predstavljamo umetnika – Jovan Dučić

Definitivno osoba koja je obeležila, ne samo srpsku , već i balkansku poeziju i prozu. Njegova „PESMA ŽENI“ spada u red najlepših ljubavnih pesama ikada napisanih, dok delu „BLAGO CARA RADOVANA“ spada u red najčitanijih proznih dela.

Prvu zbirku pesama objavio je u Mostaru 1901. u izdanju mostarske Zore, zatim drugu u Beogradu 1908. u izdanju Srpske književne zadruge, kao i dve knjige u sopstvenom izdanju, stihovi i pesme u prozi – Plave legende i Pesme. Pisao je dosta i u prozi: nekoliko literarnih eseja i studija o piscima, Blago cara Radovana i pesnička pisma iz Švajcarske, Grčke, Španije itd.

Pesma ženi

Ti si moj trenutak i moj sen
i sjajna moja reč u šumu
moj korak i bludnja
i samo si lepota koliko si tajna
i samo istina koliko si žudnja.

Ostaj nedostižna, nema i daleka
jer je san o sreći više nego sreća.
Budi bespovratna, kao mladost.
Neka tvoja sen i eho budu sve što seća.

Srce ima povest u suzi što leva,
u velikom bolu ljubav svoju metu.
Istina je samo što duša prosneva.
Poljubac je susret najlepši na svetu.

Od mog priviđenja ti si cela tkana,
tvoj plašt sunčani od mog sna ispreden.
Ti beše misao moja očarana,
simbol svih taština, porazan i leden.

A ti ne postojiš, nit’ si postojala.
Rođena u mojoj tišini i čami,
na Suncu mog srca ti si samo sjala
jer sve što ljubimo – stvorili smo sami.

Blago cara Radovana – Jovan Ducic

 U ljubavi se oseca vise nego sto treba, pati vise nego sto misli,
sanja vise nego sto se zivi, i kaze i ono u sta ni sami ne verujemo.
Zaljubljeni se danas ocajno vole, kao sto sutra mogu da se ocajno
omrznu bez stvarnog povoda, kao sto su se i zavoleli bez stvarnog
povoda.

   Zaljubljeni covek misli da uvek voli prvi put, iako je pre toga
sto puta voleo; a dogadja se cak da veruje kako je odista samo ovaj
put istinski voleo.

   Ljubav je nacesce jedno veliko mastanje, jer smo izmislili sve
vrline kod zene koju volimo, i uobrazili da su sve srece mogucne,
i zakljucili da su sve prepone sitne i neznatne.

   Ljubav je ozbiljna i sveta stvar, ali su zaljubljenici - zacudo,
- uvek smesni za sve ostale ljude. Dovoljno je da vam neko ispovedi
da je zaljubljen, pa da mu u vasim ocima padne cena.

   Zene ne zna da postuje, nego da voli. Zene ne traze ni da vi njih
postujete, nego da ih volite. Postovanje za njih znaci odsustvo svake
ljubavi, nesto hladno i iz glave, a ne nesto preosecajno i iz duse.
One veruju da nekog treba najpre voleti, kako bi ga zatim isitnski
postovale, a ljudi misle obratno. Zene misle: gde je mnogo postovanja,
tu je malo ljubavi. Zene imaju stalnu potrebu da budu voljene, i kad
one same ne vole, i zato se cesto predaju i ljudima koji su im inace
fizicki nemili.

   Sve zene vole bogatase, jer je zena uvek siromah. Pametnih se
boje...

   Zene pocnu da ljube samo onda kad su voljene, ili bar kad misle
da su vec voljene. Inicijativa ljubavi uvek dolazi od coveka. Zena
hoce vise da bude voljena, nego da sama voli; i vise da je zele,
nego da je vole. Ona ne samo da prva ne voli, nego prva i ne bira.
Covek joj se moze naoko i da dopada, ali je retko da ga prva zavoli.
Zena moze da se zanese za bogatasem ili artistom, za vojnikom ili
sportistom, za lepim ili za umnim, ali se najzad dadne, cesto za
ceo zivot, sasvim drukcijem coveku nego kakvog je zamisljala i
zelela. Ona uvek podlegne jacem, a ne lepsem i umnijem, ni boljem
i milijem. Retko koja zena visi o ruci coveka koji je bio odista
covek njenog ukusa... Padajuci pred jakim a ne pred dobrim i lepim,
zena ne razume duh nego volju, ni lepotu nego nameru.

   Govoriti o ljubavi, to je vec pomalo voleti. Nikad zena ne govori
o ljubavi s nekim koji joj se ne svidja kao covek, i kojeg nikad ne
bi mogla voleti ili pozeleti....


  • Digg
  • Del.icio.us
  • StumbleUpon
  • Reddit
  • Twitter
  • RSS
Read Comments

Pismo indijanskog poglavice

Poruka koju ćete pročitati nastala je 1854 godine kada je američki predsednik Franklin Pierce ponudio indijanskim plemenima na istoku Amerike, plemenima pored mora, da im se otkupi zemlja na kojoj su živeli. Veći deo indijanske zemlje je već bio uzurpiran od strane belih doseljenika, i ovog puta umesto sile, američki predsednik je za nekih 2.000.000 akri (oko 8,100 km2) zemlje ponudio 150.000 dolara. Na pregovorima je bio i plemenski poglavica indijanskog plemena Suquamish, po imenu Seattle (Sijetl po našem izgovoru).
Poglavica Sijetl je tada tokom pregovora, na svom maternjem jeziku odgovorio:
“Kada Veliki poglavica iz Vašingtona šalje svoj glas da želi kupiti našu zemlju – on previše traži od nas.
Kako može da se kupi nebo i toplina zemlje? Ta ideja nam je sasvim strana. Mi nismo vlasnici svežine vazduha i bistrine vode. Pa, kako ih vi onda možete kupiti? Svaki je delić ove zemlje svet mome narodu. Svaka blistava borova iglica, svako zrno peska na rečnom sprudu, svaki pramen izmaglice u tami šume, su sveti u mislima i u životu moga naroda. Sokovi u drveću prožeti su sećanjima na crvenog čoveka. Kada mrtvi beli ljudi odu u šetnju među zvezde zaboravljaju zemlju koja im je dala život. Naši mrtvi nikad ne zaboravljaju svoju predivnu zemlju, jer ona je majka crvenog čoveka.
Deo smo zemlje i ona je deo nas! Mirisne trave su nam sestre. Jelen, pastuv, veliki orao – braća su nam.
Stenoviti vrhovi, sočni pašnjaci, toplo mustangovo telo i čovek – sve pripada istoj porodici. Kada veliki poglavica iz Vašingtona šalje svoj glas da od nas želi da kupi našu zemlju – previše od nas traži. Veliki poglavica poručuje da će nam naći mesto na kojem ćemo lepo živeti. On će nam biti otac – mi njemu deca. Razmotrićemo tu ponudu da kupite našu zemlju. Ali, to neće biti lako. Ova zemlja nam je sveta. Ova blistava voda što teče rekama i brzacima nije samo voda, već i krv naših predaka. Ako vam prodamo zemlju morate znati da je ova voda sveta, morate reći svojoj deci da je sveta. Da svaki odraz u bistrom jezeru kazuje događaje i uspomene iz života moga naroda. Žubor vode – glas je oca moga oca. Reke su naša braća – utoljuju nam žeđ. Reke nose naše kanue. Hrane nam decu. Prodamo li vam ovu zemlju, morate se setiti i učiti svoju decu da su reke naša, a i vaša braća. Zato rekama morate pružiti dobrotu kakvu biste pružili svome bratu.
Znamo da nas beli čovek ne razume. Njemu je jedan deo zemlje isti kao i bilo koji drugi. On je stranac što dođe noću i oduzme zemlji sve što mu treba: zemlja mu nije brat već – neprijatelj. Kada je pokori on kreće dalje. Ostavlja za sobom grobove svojih otaca i ne mari zbog toga. Oduzima zemlju svojoj deci i nije ga briga. Grobovi njegovih otaca i zemlja što mu decu rodi – ostaju zaboravljeni. Prema Majci – Zemlji i prema Bratu – Nebu odnosi se kao prema stvarima što mogu da se kupe, opljačkaju, prodaju poput stoke ili sjajnog nakita. Njegova će pohlepa uništiti zemlju i za sobom ostaviti pustoš.
Ne znam! Naš se način života razlikuje od vašeg. Od pogleda na vaše gradove crvenog čoveka zabole oči. To je možda zato što je crveni čovek divlji i ne razume stvari. U gradovima belog čoveka nema mirnog čoveka, nema mirnog kutka. Nema mesta na kojem bi se čulo otvaranje lista u proleće ili drhtaj krila mušice. Možda zato što sam divlji – jednostavno ne shvatam. Buka mi vređa uši. Šta vredi život ako čovek ne može čuti krik kozoroga ili noćnu prepirku žaba u bari? Ja sam crveni čovek i ne razumem mnogo…
Indijanac voli zvuk vetra kada se poigrava površinom močvara. I miris povetarca osvežen popodnevnom kišom ili borovinom.
Najveće blago crvenog čoveka je vazduh. Sve živo deli isti dah – životinja, drvo i čovek. Svima je taj dah potreban. Beli čovek kao da ne opaža taj dah koji udiše. Poput nekog ko je dugo na samrti, ne oseća smrad. Prodamo li vam zemlju morate da se setite da vam je vazduh dragocen, da vazduh deli svoj dah sa svim životom koji održava. Vetar što je mome dedi dao prvi dah – prihvatiće i njegov poslednji izdah. Ako vam prodamo zemlju, morate je čuvati kao svetinju. Kao mesto na kojem će i beli čovek moći da udahne vetar zaslađen mirisom poljskog cveća. Razmotrićemo vašu ponudu da kupite zemlju.
Odlučimo li da pristanemo, zahtevaćemo da ispunite ovaj uslov: beli čovek moraće da se ponaša prema životinjama ovog kraja kao prema svojoj braći! Divlji sam i ne razumem drugačiji život. Video sam po prerijama hiljade bizona koje je beli čovek ubio, pucajući iz jurećeg “vatrenog konja”. Divlji sam i ne razumem kako „gvozdeni konj iz kojeg suklja dim“ može biti važniji od živog bizona. Šta je čovek bez životinje?! Kad bi životinje nestale, čovek bi umro od velike usamljenosti duha. Šta god zadesi životinje, ubrzo snađe i čoveka. Sve je u svetu povezano.
Moraćete učiti svoju decu da im je pod nogama pepeo naših dedova. Da bi poštovali zemlju, reći ćete im da je zemlja bogata životom naših predaka. Moraćete da učite vašu decu, isto kao što i mi učimo našu – da nam je zemlja majka. Šta snađe zemlju – snađe i njenu decu. Pljuje li čovek na zemlju – pljuje na sebe samoga. Zemlja ne pripada čoveku – čovek pripada zemlji. To dobro znamo. Sve je u međusobnoj vezi, kao što je porodica krvlju sjedinjena. Sve je povezano.
Nije čovek tvorac razboja života, već je samo vlakno u njemu. Što učini sa razbojem – čini sa sobom. Čak ni beli čovek čiji Bog istupi i govori s njime kao prijatelj sa prijateljem, neće izbeći zajedničku sudbinu. Možda smo ipak braća. Videćemo!
Jedno znam sigurno, a to je da će beli čovek jednom morati da shvati: naš Bog je isti Bog. Možete misliti da njega možete posedovati, kao što se spremate da uzmete celu našu zemlju. Ali, nećete! On je Bog ljudi i njegova je milost jednaka i za crvenog i za belog čoveka. Ova je zemlja njemu sve. Oskrnavite li je, isto je kao kad prezrete njegovog stvoritelja. Belog će čoveka nestati, možda i pre ostalih plemena. Prljate sami svoj ležaj i jedne noći udavićete se u sopstvenom izmetu. U svom nastojanju gorećete u ognju Boga koji vas je doveo ovamo i s’ nekom neobjašnjivom namerom dao vam vlast nad ovom zemljom i crvenim čovekom. Takva sudbina se nama čini bednom.
Ne razumem zašto se ubija bizon? Zašto se krote divlji konji? Zašto je u dubini šume toliko ljudskog smrada? Zašto je pogled na zelene bregove pocepan žicama što govore? Gde su jeleni? Nema ih više.
Gde je orao? Odleteo.
Pravom životu je došao kraj. Počinje borba za opstanak.”

  • Digg
  • Del.icio.us
  • StumbleUpon
  • Reddit
  • Twitter
  • RSS
Read Comments

Gabriel Garsija Markes

Kada bih imao jedan komadić života, dokazivao bih ljudima koliko greše kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostarili kada prestanu da se zaljubljuju.
Kada bi Bog za trenutak zaboravio da sam ja samo krpena marioneta, i podario mi komadić života, moguće je da ja ne bih kazao sve što mislim, ali nesumnjivo bih mislio sve što kažem. Stvari bih cenio, ne po onome što vrede, već po onome što znače. Spavao bih manje, sanjao više, shvatio sam da svaki minut koji provedemo zatvorenih očiju gubimo šezdeset sekundi svetlosti. Hodao bih kada drugi zastanu, budio se dok ostali spavaju. Slušao bih druge kada govore, i kako bih uživao u sladoledu od čokolade. Kad bi mi Bog poklonio komadić života, oblačio bih se jednostavno, izlagao potrbuške suncu, ostavljajući otkrivenim ne samo telo, već i dušu. Bože moj, kad bih imao srce, ispisivao bih svoju mržnju na ledu, i čekao da izgreje sunce. Slikao bih Van Gogovim snom, na zvezdama jednu Benedetijevu poemu, a Seratovu pesmu bih poklanjao kao serenadu u času svitanja. Zalivao bih ruže suzama, da bih osetio bol od njihovih bodlji, i strastveni poljubac njihovih latica…
Bože moj, kad bih imao jedan komadić života…
Ne bih pustio da prođe ni jedan jedini dan, a da ne kažem ljudima koje volim da ih volim. Uveravao bih svaku ženu i svakog muškarca da su mi najbliži i živeo bih zaljubljen u ljubav.
Dokazivao bih ljudima koliko greše kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostarili kada prestanu da se zaljubljuju. Deci bih darovao krila, ali bih im prepustio da sama nauče da lete. Stare bih poučavao da smrt ne dolazi sa starošću, već sa zaboravom. Toliko sam stvari naučio od vas, ljudi…
Naučio sam da čitav svet želi da živi na vrhu planine, a da ne zna da je istinska sreća u načinu savladavanja litica. Shvatio sam da kada tek rođeno dete stegne svojom malom šakom, po
prvi put, prst svoga oca, da ga je uhvatio zauvek. Naučio sam da čovek ima pravo da gleda drugog odozgo jedino kad treba da mu pomogne da se uspravi.
Toliko sam toga mogao da naučim od vas, premda mi to neće biti od veće koristi, jer kada me budu spakovali u onaj sanduk, ja ću na žalost početi da umirem…

  • Digg
  • Del.icio.us
  • StumbleUpon
  • Reddit
  • Twitter
  • RSS
Read Comments

Nova knjiga Svetislava Basare „Početak bune protiv dahija“

Svetislav Basara je književno ime koje ima moć da privuče pažnju najšire publike, a svaka njegova nova knjiga se dočekuje kao kulturni događaj, kako je danas rečeno na predstavljanju novog romana „Početak bune protiv dahija“, u promotivnom centru Grafičkog ateljea „Dereta“
Knjigu je kao urednik potpisao književnik Zoran Bognar koji je podsetio da je ovaj izdavac prethodno štampao „Na gralovom tragu“ koji će biti predstavljen na predstojećem Sajmu knjiga.
O novoj knjizi, koju je autor označio kao „sotija“ (lakrdija, satirična pozorišna predstava nastala u 15. veku u Francuskoj), Bognar je kazao da pokazuje u punom sjaju Basarinu sposobnost da se smeje na sopstveni račun, da samo na njemu svojstven način piše sagu o vekovnom prokletstvu Srba da sve rade u korist sopstvene štete.
Knjiga obuhvata period od Prvog srpskog ustanka (naslov je uzet od pesme mitskog slepog pesnika Filipa Višnjića) i seže do naših dana i, kako su pokazali najnoivji događaji ostaje otvorena, naglasio je Bognar. „Basara govori o ličnostima koje su bile glavni akteri srpskih nedaća i to na urnebesan način, koji je bolan jer je istinit“, kazao je Bognar.
On je skrenuo pažnju na autorovo dosledno ilustrovanje srpske težnje da naš narod neko „primi pod svoje“ po cenu da nosimo „usoljene glave u Istanbul“, što je metafora za srpsku spremnost da idu na poklonjenje moćnicima.
„On nam nudi, katkad dramatično bolne, katkad urnebesno duhovite odgovore na pitanja zašto smo ovakvi kakvi smo, kako vidimo sami sebe, a kako nas vide drugi, zašto nas Evgropa i svet neće iako više od tri veka sanjamo taj isti san“, kazao je Bognar i preporučio knjigu ne samo brojnim ljubiteljima Basarine proze već i političarima i istoričarima.
Basara je kazao da je o svemu što se može naći u romanu pisao u člancima i esejima, ali je sada začinio dozom fikcije.
Ostaje činjenica da srpske poliitčke elite već više od jednog veka drže narod u mitološkoj opijenosti jer tako je najlakše ostati na vlasti i izbeći nužne promene da bi zaista postali slobodni, rekao je Basara.

  • Digg
  • Del.icio.us
  • StumbleUpon
  • Reddit
  • Twitter
  • RSS
Read Comments

Citati poznatih mislilaca

Najsrećniji je onaj čovjek koji može kraj svoga života da poveže sa početkom. ● Arčibald Džozef Kronin

Ne budite ravnodušni, jer je ravnodušnost smrtonosna za ljudsku dušu. ● Maksim Gorki

Kad čovjek ostari, unučad su mu utjeha za razočarenje koje je imao sa svojom djecom. ● Fransoa Morijak

Umjetnost ratovanja je umjetnost uništavanja ljudi, a politika je umjetnost zavaravanja. ● Mahatma Gandi

Ako sam pozvan da se branim ja ću ćutati, ako sam pozvan da branim istinu, ja ću govoriti. ● Nikolaj Velimirović

Dvije su prave i najveće čovjekove nesreće: nemati zdravlja i nemati prijatelja. ● Jovan Dučić

Riječi su igle kojima se pričvršćuju misli. ● Viktor Igo

Biti zaljubljen znači biti u stanju stalne anestezije. ● Henri Luis Menken

Znak nesigurnog čovjeka je da vjeruje u sreću. ● Konrad Adenauer

Pitate li koja je prava granica bogatstva? Ona je, prvo imati šta je potrebno, a drugo imati šta je dovoljno. ● Seneka

Znanje je oruđe, a ne cilj. ● Tolstoj

Čim se neka pobjeda podrobno opisuje, ona prestaje da se razlikuje od poraza. ● Žan Pol Sartr

  • Digg
  • Del.icio.us
  • StumbleUpon
  • Reddit
  • Twitter
  • RSS
Read Comments